Српски православни манастир Бођани удаљен је 15 km западно од Бача, у правцу Дунава. Комплекс чини црква, окружена са три стране конацима и пратећи економски објекти са северне стране. Црква има основу у облику уписаног крста, а над пресеком главног брода и трансепта уздиже се купола, пречника 5,5 метара. Припада типу рашке градитељске школе, што је доводи у везу са архитектуром фрушкогорских манастира Врдника, Кувеждина и Јаска. Изградња првобитног манастира започета је 1478. године и везује се за исцељење Богдана, српског трговца из Далмације, који се заветовао Богородици да ће у знак захвалности подићи светињу. Постојећа црква посвећена Ваведењу Богородице изграђена је 1722. као четврта по реду, залагањем Михаила Темишварлије из Сегедина. Манастирски конаци потичу с краја 18. века. Првобитно су били приземни и уоквиривали су храм са све четири стране, што је приказано на гравири Захарија Орфелина из 1758. Данашњи изглед обликован је након пожара, у периоду од 1786. до 1810. године. Конаци на северу и југу имају спрат, док је западни крак приземни, у коме се северно од главног улаза налази зимска капела.

Унутрашњост цркве целокупно је прекривена зидним сликама (око 600 m2), које је 1737. године извео сликар и графичар, Христофор (Џ)Жефаровић. Као јединствено сликарско дело свога времена, сликарство сједињују строге каноне позновизантијске уметности са бароком, као модерним европским схватањима тога доба – представљајући тако преломну тачку у српској уметности, и једно од највреднијих комплекса зидног сликарства прве половине 18. века у југоисточној Европи. Љиљана Стошић, историчарка уметности о томе износи став „Далеко надишавши своје време, Христофор Жефаровић је на бођанским зидовима одлучно зацртао будуће смернице не само српских уметничких, него и културних путева, одважним покретима своје сликарске четкице их готово пре три века нераскидиво повезујући са Европом. Није узалуд речено да у Бођанима, мада све на свом месту – ништа више није било као некада, а на композицијама за које првославна уметност дотад није знала – као да је све било некако препознатљиво.“ Иконостас је, такође изузетна уметничка целина, настала у више наврата − током 18. и почетком 19. века, на којој се истичу дела кијевских сликара Јова Василијевича и Василија Романовича, као и српских мајстора Василија Остојића и монаха Симеона Балтића. Бођански иконостас представља један од првих продора барокног сликарства на подручју које је до краја 17. века припадало Отоманском царству. У овом случају барокни утицаји долазе посредно, преко украјинских уметника, који су прихватили западноевропски манир и прилагодили га православном сликарском наслеђу.

У северном делу наоса налази се Богородичин трон са чудотворном иконом Богородице Бођанске са краја 17. века. Ова икона је сматарна заштитницом манастира и Бачке епархије. Значај манастирске библиотеке и архива и данас је врло велики због уникатности материјала, као и записа на њима из разних периода.

Увећање знања о манастиру Бођани у функцији конзервације одвијало се у правцу бољег познавања изузетно вредног зидног сликарства манастирске цркве, техника и сликарске палете Христофора (Џ)Жефаровића и разумевања сложених феномена његове деградације. На овом задатку окупили су се стручњаци и научници из Србије, али и ван њених граница, који су поред пројекта Векова Бача деловали и у оквиру два италијанско-српска пројекта. Свеобухватним истраживањима дошло се до препорука за интервенције, доказујући значај експератског ангажовања, умрежавања, тимског рада и међународне сарадње. Мултидисциплинарност и интердисциплинарност, као један од основних полазишта савремене конзервације, изнова су у Бођанима потврђивани на делу. Заједничким радом дошло се до унапређења методологије рада, израде и обраде документације, као полазне основе за будуће конзерваторе и истраживаче. Одвијао се и процес подизања професионалне квалификације за тимски рад, који ће касније добити свој организовани вид кроз оснивање и рад Лабораторије за испитивање материјала у културном наслеђу при Технолошком факултету у Новом Саду.